Negde posle Drugog svetskog rata, crnogorskog je pesnika Vita Nikolića uhvatila čudna želja: da kupi, beše, razglednicu, i napiše samo šest reči, i ništa više: “Dobro je: pošte rade, nema rata…” Negde uoči Trećeg svetskog rata, dok je drugi najmoćniji čovek planete molio prvog najmoćnijeg čoveka planete da poništi jedan crveni karton, dok je Meša Selimović sa Camusom i Giannijem Brerom podučavao Marcela Bielsu drevnim igrama i dubrovačkim klapama, dok je Harry Hole rešavao slučaj pomračenja uma golmana Belgije, dok je Henry Kissinger lagao Patricea Lumumbu da je ovo vreme bolje nego ono vreme, dok se u jednoj kući gledao prvi prenos fudbala u boji, dok je jedna pumpa ostajala bez bezolovnog, a Ewan McGregor nije imao snošaj, Uroša Jovičića uhvatila je čudna želja: da kupi kovertu i napiše samo 23 pisma, i ništa više. Možda ima rata, ali dobro je, ima i fudbala.
Ako ste ovaj paket otvorili da biste se utešili, da biste sebi vratili veru u fudbal, možda ćete ostati razočarani; ali ako ste se pronašli u makar jednoj rečenici, u makar jednom ukusu – recimo u himber-zaftu koji se pije baš polako – pošaljite ga na deset drugih adresa. Dok još nema rata, dok još rade pošte.
