Bio je taj grafit u jednoj ulici u centru grada, u jednom gradu koji nije ni imao pravi centar, tek nekoliko nedolično raštrkanih zgrada između kojih su se deca dobacivala.

Grafit nije bio najlepši zbog ispisanih slova, nego zato što je o njega udarala lopta, pa ostavila fleke po staroj fasadi, fleke koje su se davno skorile, samo što bi se uvek pojavile nove, i svaki bi prolaznik mogao da dovede svog sina, i deset godina kasnije, i trideset godina kasnije, da mu pokaže gde se upisao na zgradu blatnjavom “tango peticom”, jednog utorka po podne, posle škole.

Bio je to jedini lepši grafit od onog u kojem je, na jeziku fudbala, pisalo “Lepa si kao gol u devedesetom”, i jedini više kul grafit od onog u kojem je, u istom gradu, opevan najbolji japanski izvođač slobodnih udaraca svih vremena.

Eduardo Galeano je živ pisac zato što ćete, kada pročitate ovu knjigu, pa kada je zaboravite, pa kada je se opet setite, onda kada vaš tim primi gol u osamdesetšestom – što, verujte, ume da bude gore od devedesetog – ili kada vam Bog da mali popust, kao Arubinhi, kao Maradoni, znati šta bi on mislio o grafitu “Shunsuke Nakamura”, drugom naj-kul grafitu koji smo ikada videli na Balkanu.

I bilo bi vam jasno da je onaj prvi grafit, u tom gradu bez centra, napisao upravo gigant urugvajske literature, književni Obdulio Varela, Schiaffino od pera, Hector Scarone od pisaće mašine, Mario Benedeti od ivice peterca; napisao ga je, a onda uzeo loptu, umočio je u lokvu i raspalio je po slovima:

“Mama, i ja bih htio jednoga dana biti vagabund!”

I bio je, onaj što prosi za jedan dribling, onaj što plače zbog jednog gola, onaj što kasirkama priča o Šekiju, onaj što u Malasañi smuva najpitomiju kurvu i najbezobrazniju sveticu a onda ode, raskopčanih pantalona, dok ga one mole: “Hajde, ti ćelava urugvajska lažovčino, hajde ti umišljeni ljubavniče i propali fudbalerčiću, hajde ti slatkorečivi inadžijo, hajde još jednom ono kad su se sreli Cruijff i Telmo Zarra.”

Tražio je slobodu svuda po svetu, tražio je slobodu za svoju napaćenu zemlju i svoj tužni, veseli kontinent, i bežaće od sebe i od Urugvaja sve dok ne shvati da je sloboda oivičena belim linijama i pištaljkom omraženog tiranina, a nekada samo školskom torbom i grajom u dvorištu. 

Knjiga koja je pred vama nije nešto najbolje što je Eduardo Galeano napisao, čak i ako tu računamo njegov grafit u zemlji koja lepo zvuči i na njegovom jeziku; ona je samo – heh, samo – šljaga snobovima, klizeći start lažnim intelektualcima, udarac u pleksus noblesu koji nikada nije doživeo orgazam kada je njegov tim postigao gol.

I posveta toj madridskoj kurvi, obučenoj u gaćice na kojima danas po slovu sponzorskog ugovora piše Adidas i Coca-Cola; i pesma nad pesmama sportu koji je stvorio jednu naciju, ili je, biće, ta nacija stvorila fudbal.

Da, možda se on porodio na dvoru među džentlmenima, ali tek će u Južnoj Americi naučiti da trči, i tek će u malenom Urugvaju postati dokaz nečijeg postojanja. Svaka je zemlja na svetu nešto imala – i bogatstvo i siromaštvo, i masakr i turistu što se cenjka, i diktatora i automobil, i Elvisa i papu, i kraljicu i tenk – a Urugvaj je imao samo fudbal, sa četiri zvanične titule svetskog prvaka i onom petom, nezvaničnom, kada su jedini nadigrali Mađare koje niko nikada nije savladao, a možda ni pobedio.

Samo fudbal, malo li je?

I svaki je pisac na svetu imao imao svoja slova, i svoju muzu, i zašiljenu olovku, i čašu vina, a Eduardo je Galeano imao samo fudbal; dobro, i parče uglja, dar Raymonda Kope, sakriven u kopačku za broj veću.

“Fudbal, na suncu i u seni” je knjiga o ljubavi i knjiga o mržnji, knjiga o ropstvu i knjiga o onostranom, knjiga za debelo dete koje su poslednje birali na velikom odmoru i za propalog talenta koji vas taksijem vozi kući dok listate stranice a iz njih, na neoprani sic, možda baš u gradu na čijem jednom zidu piše “Mama, i ja bih htio jednoga dana biti vagabund!”, ispadaju Pelé, Puskás i Santamaria.

Postoje dobri pisci koji ne vole fudbal. Postoje, verujte, i neki dobri ljudi koji ne vole fudbal (mada ih uistinu nema mnogo). 

Postoje i neki pisci i neki ljudi i neki fudbaleri koji ne vole fudbal, a nisu ni levičari, pa i dalje umeju da pišu, da govore, da igraju. 

Postoje i neki ljudi koji nisu Urugvajci, mada im to ne morate uvek uzeti za zlo.

Eduardo Galeano bio je, srećom levičar, i bio je – i danas je – jedan od retkih Urugvajaca koji je bolje pisao o fudbalu nego što ga je igrao, zbog čega će nas često razumeti mnogo lakše nego mi njega.

Ovo je knjiga za svakog ko je danas stariji od svog idola i mlađi od legende zbog koje je zavoleo fudbal.

A najveća je njena sreća što je Eduardo Galeano (1940-2015) još živ, pa može i da vas sretne kako je čitate i da vam odgovori na svako pitanje koje biste mu postavili, samo ako mu kupite pivo za uz utakmicu.

Eno ga na derbiju Premijer lige, sedi sa turistima iz Kine u prvom redu i smišlja šta će napisati o nekom fudbaleru, pogledaj to čudo, koji baš dobro izvodi aut, svašta je Eduardo napisao ali o autu, ¡Cabrón!, toga još nije bilo, o tome će tek stvoriti najbolje redove; eno ga u počasnoj loži fudbalskog kluba Montevideo City Torque, negaciji svega što njegov grad jeste i uživa u tome, broji koliko Arapi imaju zuba u vilici i koliko to kamila vredi; eno ga na Svetskom prvenstvu 2026, smišlja dva stiha koja će pisati na grobu Marcela Bielse jer će i Bielsa jednom umreti; eno ga u beogradskoj kafani “Mornar” kako lista roze fudbalske novine i priča o Jugoslovenima kao da su nekada stvarno postojali.

Eno ga kako udara loptu o zid, tup, tup, tup, u jednom gradu bez centra, u svakom gradu, gde god postoji grafit o jednom Japancu, i o jednom golu u devedesetom, i o dečaku koji bi hteo da bude vagabund.

Marko Prelević

Neurugvajac, urednik Nedeljnika